ТЕНКОМ ОСЛОБАЂАО КРАЉЕВО
Прича о Станку Ђоковић из Буковице возачу једног од тенкова током напада на Краљево у II светском рату
По породичном сећању и сачуваној документацији Станко Ђоковић, ковач из Буковице, био је возач једног од тенкова марке „хочкинс„ приликом заједничког напада четника и партизана на Краљево октобра 1941. године. Наиме, у изјави датој истраживачу НОБ-а Раду Мишићу, Станко истиче да је рођен 1919. године у Буковици и да је служио војни рок у тенковској једици у Београду 1940/41. Истиче да је његову тенковску једицу почетак рата затекао у Сарајеву где је расформирана од стране Немаца и да је он одатле отишао кући где је остао „све до доласка два тенка у Самаила„.
По пријему акта у коме је истакнуто да се одмах јави код цркве у Самаилима, Станка је тамо дочекао бивши водни официр Жарко Бoришић и дао му наредбу да одмах „прими„ један тенк, што је и учинио. Други тенк до Самаила довезао је официр кога је раније знао из Београда, Фрањо Черпишек. Два тенка марке „хочкинс„ са топом од 37 мм, без граната и затварача на топу, а митраљез који је био на тенку скинули су Немци па је постављен пушкомитраљез. Гориво за тенкове довожено је воловима из магацина у Богутовцу. Станко истиче да су провели два-три дана у припремама „а заједничке јединице четника и партизане стезале су обруч блокаде око Краљева – са свих страна „. Напад је почео у један по поноћи и предводио га је Фрањо Черпишек који је био обучен у Немачку униформу јер је одлично говорио немачки и надали су се да ће тако преварити Немце.
Превара је успела јер када су стигли до Ратарске капије возећи лагано, немачком стражару који је био пред капијом, Фрањо се обратио на немачком и овај их је пропустио. Станко закључује да су Немци помислили да им стиже појачање. Он наглашава да је возио други тенк, а да је на митраљезу био Жарко Боришић. Након проласка код Ратарске капије, Фрањо је из тенка отворио ватру јер је пред њима била група од око педесетак Немаца. За тенковиам је ступала група наоружаних људи дејствујући пуцњавом. Када су стигли до Дома војске, осетили су да за њима нема више никога и унапред заказаном сигнализацијом фаровима, паркирали су тенове са обе стране улице. Станко истиче да је био на десној страни. Привремено су угасили моторе и пошто се није чула пуцњава, официр Жарко Бoришић је изашао из тенка да испита ситуацију у граду. Убрзо из прваца споменика Немци су запуцали и том приликом је Боришић погођен. Станко га је убацио у тенк не знајући да ли је мртав или жив, и тада је увидео да треће особе која је била са њима у тенку нема и како истиче, до давања изјаве, не зна шта је било са њим ни како се та особа зове.
Из другог тенка Фрањо је давао сигнале да се врате назад, што је Станко прихватио. Међутим, не познајући Краљево, Фрањо није кренуо путем којим су дошли већ је кренуо према парку, док је Станко ишао путем којим су дошли. Неко време губи сваки траг другом тенку… На пола пута Дуго Поље – данашња магистрала, побегавши немачкој артиљеријској ватри преко поља на месту код данашње касарне, Станко је зауставио тенк и на кратко изашао када је чуо звук тенка који му се приближава. Ушао је у свој тенк и када му је други пришао на 500 метара, дао је сигнале фаровима на које је возач одговорио договореним сигналом. На 250 метара поновили су исто и тако је Станко утврдио да је Фањо у другом тенку након чега, како пише у изјави „грлили смо се, љубили и плакали„.
Враћајући се код порушеног моста у Мусиној Реци, срели су камион са рањеницима у који су пребацили Боришића који је одвезен у болницу у Чачку. У изјави се даље не наводи да ли је Боришић преживео. Наводи се да су даље отишли на ливаду Драгољуба Лешевића преко пута војне поште у Мрсаћу где су сутра око подне видели и касније током дана видели заједничке једице четника и партизана које одступају ка Чачаку. Ту им је пришла група груди са брадама и наком што су им показали „четничке карте„ преузели су команду над њима и наредили им да иду у двориште школе у Самаилима где су провели дан и ноћ и након тога добили су наредбу да крену на Чачак. Мост на самаилској реци био је порушен па су ишли коритом реке. При изласку из реке Станку се на тенку откинула гусеница па су стали да поправе штету. Како се даље у изјави наводи, тада су наишла три паризана која су одступала према Чачку и нису били наоружани. Ту се затекао и командир „смртне чете„ Јанковић који је наредио пратизанима да кажу: „живео краљ Петар„, што су они одбили и након тога је Јанковић лично пуцао једном у главу, другог су „довршили други његови људи„, док је трећи скочио у реку и успео да побгне. Након поправљене гусенице наставили су даље и стигли до Заблаћа код кафене „Видојевић„. Даље у изјави се наводи да су тада почели преговори између четника и партизана који су држали град Чачак око мирне предаје, што није уродило плодом.
У том моменту, Станко Ђоковић доноси одлуку и како истиче „када сам ја увидео о чему се ради, иако сам био млад, нико ме није поучио ја сам мој тенк онеспособио једним делом„ . Наиме, скинуо је магнет (тзв. ћумурну ћеткицу) и ставио је у комад папира у џеп, за случај да дође до питања живота или смрти да може опет да покрене тенк. Фрања је другим тенком Станков одвукао у артиљеријски пук где су без успеха покушавали да поправе тенк, тако да је Фрањо у напад на Чачак кренуо, а Станко није. Истиче да је он са друговима (Рамовић Срећко. Крстивоје Лулевић и Драгослав _ешевић – презиме није читко у изјави) из Самаила са крова касаране гледао борбу. Борба је дуго трајала у једном месту када је из Ужица стигао воз са партизанима те је напад осујећен и почело је одступање у правцу Јелице.
Проценивши ситуацију, како је навео, Станко се преко Каоне вратио кући. Након извесног времена, код њега је дошла партизанска тројка и рекла му да га зове командант Павле Јакшић у Роћевиће. Одазвао се позиву и наређено му је да исприча цео ток догађаја, што је у изјави која је коришћена као извор за овај текст и сачувано. Приликом давања изјаве, Станко је команданту показао део тенка који је и даље био код њега, након чега ми је речено „добар си борац, можеш остати са нама, можеш бити слободан„. Станко је изабрао да иде кући. Изјаву је завршио речима: „Од тог момента ја више о Фрањи Черпишеку ништа не знам.„
Увидом у грађу из Фонда за раднички покрет и НОБ Историјског архива Краљева, аутор овог текста је сазнао да се тамо само налази изјава очевица из тенка који је возио Фрањо Черпишек у којој се наводи да је у другом тенку био ковач из Буковице без навођења имена, тако да је,по сазнању аутора, ово први пут да је прича Станка Ђоковића публикована.
Станко Ђоковић, ковач, преминуо је у Буковици 1993. За собом је оставио сина Петра и ћерку Загу, а по породичној традицији управо тенк марке „хочкинс„ који се данас налази испред Музеја у Ужицу је тенк који је Станко возио током догађаја описаним у овом тексту и неми је сведок историје Краљева.
преузето
https://sidza.rs/tenkom-oslobadjao-kraljevo/
Нема коментара:
Постави коментар
Оставите свој коментар