У очи предстојећих празничних догађаја, посвећених 75-тој годишњици - „Победа над нацистичком Немачком“ -, све већу забринутост изазивају поступци неколико западних држава, који у прекрајању историје Другог светског рата стреме ка томе да као главног кривца за овај светски сукоб именује СССР (страну победника). Оваквих покушаја је било одувек, још од времена када је суд у Нирнбергу признао нацистичке вође Немачке као ратне злочинце.
Главни разлог фалсификовања је тај што су већина европских земаља била савезнице нацизма или нису пружила довољан отпор фашистичкој агресији. Владајући кругови готово свих европских земаља, без изузетка, укључујући САД у различитим периодима, активно су сарађивали са нацистима, спроводећи 30-их година двадестог века политику „МИРА“ са Берлином, а после завршетка рата скривали су преступнике у својим државама активно подржавајући „жртве“ хитлеризма из реда официра СС и Вермахта, легализујући их на Западу. Изузетак из овог европског правила је била некадашња Југославија. Њени народи, пре свега православни део (Срби и Македонци) су у огромниој мери страдали од окупације у Другом светском рату не престајући да пружају стварну помоћ Москви преко партизанског покрета који је био свуда распоређен по Балкану.
Данас у државама Европске уније и САД не воле да спомињу како су Париз и Лондон договорили са Хитлером „Минхенску заверу“ и фактички издали Чехословачку, док истовремено неутемељено говоре о пакту „Молотов – Рибентроп“ и заборављају како је Пољска, пре него што је постала официјална жртва Другог светског рата, 1934 године, закључила са Немачком тзв. пакт „Пилудсков-Хитлер“ и у потпуности искористила Минхенски споразум припојајући себи Тешинску област која је дотле била у саставу Чехословачке. Та чињеница је била повод да будући премијер Велике Британије, Винстон Черчил, још у то време, изјави:
„Пољска је као хијена учествовала у распаду Чехословачке“.
На Западу у последње време, као и у неким постсовјетским земљама, које су страховито страдале од нациста, агресивно се прекраја историја зато што њихови тренутни политичари делују по наређењу Вашингтона и Лондона желећи да им удовоље по сваку цену. Око Русије покушавају да створе зону од малих непријатељских држава – као што су и пред Други светски рат спроводили сличну стратегију против СССР-а, дајући јој назив „Санитарни појас“. Но тада, изолација СССР-а се претворила у светску катастрофу, о којој Европа и САД не желе данас да говоре и теже ка томе да се то по сваку цену заборави.
Данас у државама Европске уније и САД не воле да спомињу како су Париз и Лондон договорили са Хитлером „Минхенску заверу“ и фактички издали Чехословачку, док истовремено неутемељено говоре о пакту „Молотов – Рибентроп“ и заборављају како је Пољска, пре него што је постала официјална жртва Другог светског рата, 1934 године, закључила са Немачком тзв. пакт „Пилудсков-Хитлер“ и у потпуности искористила Минхенски споразум припојајући себи Тешинску област која је дотле била у саставу Чехословачке. Та чињеница је била повод да будући премијер Велике Британије, Винстон Черчил, још у то време, изјави:
„Пољска је као хијена учествовала у распаду Чехословачке“.
На Западу у последње време, као и у неким постсовјетским земљама, које су страховито страдале од нациста, агресивно се прекраја историја зато што њихови тренутни политичари делују по наређењу Вашингтона и Лондона желећи да им удовоље по сваку цену. Око Русије покушавају да створе зону од малих непријатељских држава – као што су и пред Други светски рат спроводили сличну стратегију против СССР-а, дајући јој назив „Санитарни појас“. Но тада, изолација СССР-а се претворила у светску катастрофу, о којој Европа и САД не желе данас да говоре и теже ка томе да се то по сваку цену заборави.
Државама Источне Европе и бившег СССР наметнута је сагласна верзија да је Москва била „окупатор“ која је нанела тим државама већу штету, него нацистичка Немачка. Али ти историчари и новинари, који су заузети у преписивању фраза, не говоре Европљанима да је због неодговорности Н. Чемберлена и Е. Даладје у Европи погинуло 50 милиона људи, а да је највећи губитак у рату имао је СССР, око 30 милиона. Узгред, губици других земаља антихитлеровске коалиције су такође били значајни. На пример, од стране нацистичких окупатора и њиховој квислинга у једној годину дана рата страдало је више од 600 хиљада Срба и Македонаца на територији некадашње Југославије, а у Пољској, активној учесници у данашњем прекрајању историје, свеукупно је погинуло или мучки убијено 6 милиона људи – без Јевреја.
У европској штампи и у научним круговима се намерно прећуткује и да је народ ослобођених држава нпр. Чехословачке, на првим слободним послератним изборима, у априлу 1946.године највише поверио свој глас управо Комунистичкој партији – 43.25%. У то време совјетских трупа у тој земљи није било. Слична ситуација била је и у неколико западних земаља. На пример у Француској на првим послератним изборима, 21.октобра 1945 године комунисти су добили 26.1% гласова (5035336), Деголисти 24.9%, а социјалисти 23.8%. Узрок оваквих успеха комунистичких партија широм Европе је био тај што је ауторитет комуниста у Европи после рата, због њиховог активног учешћем у покрету отпора, и због ауторитета самог СССР, био велики. С правом, јер комунисти и СССР су дали главни допринос победи над нацизмом у Европи.
Међутим, данас је обим фалсификовања историје Другог светског рата толико обиман да је сличан цунамију који руши научна сазнања из архива и музеја, искривљује истину кроз уметност, медије, друштвених мрежа и пре свега школске уџбенике. Кључни предмет таквог утицаја је најслабији и незаштићен од псеудоинформација слој друштва – адолесценти и омладина. Са растом дигитализације у свим аспектима живота, у државама Запада, сва информација, која укључује комуникацију, обуку, куповину и слободне активности, акумулира се на сервер страних компанија, представљајући комплетан садржај података који за циљ има манипулацију са свешћу младе генерације, која представља будућност сваке земље.
Чак и поред званичног антируског става, власти многих европских земаља у покушају да забране алтернативне медије, попут „РТ“ и „СПУТЊИКА“, становници ЕУ и САД напротив све више и више подржавају Русију. Као добар пример могу послужити учесници акције „Бесмртни пук“, који једном годишње излазе на улице европских држава са портретима својих дедова и прадедова, који су се борили против нацизма и којих је сваке даном све више и више.
Али на овај начин, враћањем у прошлост, није могуће да се успешно победи глобални нацизам. Потребно је да се брани и права истина и хришћанске вредности. Данашњу омладину неопходно је васпитати не само на сликама и идеалима Другог светског рата, него и на конкретним примерима поступака њихових вршњака таквих као што је руски официр А. Прохоренко, који је погинуо у Сирији 2016. године, штитећи не само своју државу, већ и светску заједницу од данашњег „фашизма“ – Исламске државе Ирака и Сирије (ИДИС). Данас је важно научити да су хероји нашег времена међу нама, и да дају своје животе у стварним борбама за наш спокојан живот. Зато и у име тих људи, уз сечање на подвиге дедова и прадедова победилаца нацизма, у Русији и другим државама, потомци који су поносни на учешће својих предака у заједничкој победи над фашизмом, у настоању да сачувају свој прави национални идентитет, једном годишње одржавају велике војне параде.
Аутор чланка: Савет лидера огранка међународног друштвеног-политичког покрета „Руско – словенско уједињење и препород“
Преузето са портала: Србин.инфо
Нема коментара:
Постави коментар
Оставите свој коментар