Код нас је у употреби прилично осакаћена верзија руске историје. Ми не знамо своје уистину велике претке. Стога ме увек запањивао онај основни недостатак оцене, којем се из неких разлога по традицији излаже личност великог кнеза Свјатослава.

У међувремену је, почетком овог месеца, 3. јула, обележен дан победе кнеза Свајтослава над Хазарским каганатом. Ту победу сматрам за догађај огромних размера.
Ко је, заправо, кнез Свјатослав? Он је творац прве праве Руске Империје. Царство које је он основао, након распада обнављано је током много векова. Он је учинио оно што је постао циљ руске државоградње наредних пола миленијума.
Свјатослав је обезбедио геополитичку меру будуће руске моћи.

По Вернадском, са геополитичког становишта, руска историја представља спој дијалектике Шуме и Степе. Држава која је грађена из Шуме постала је истински велика пошто је успела да успостави контролу над Степом.
То је први учинио управо Свјатослав – објединио је шумске земље на северу Русије у новгородском и кијевском подручју са степама које су се раније налазиле под контролом Хазара.
Хазарски каганат је обједињавао скоро те исте историјске области само под окриљем Степе.
Многа древна руска и источнословенска племена плаћала су Хазарима данак. Постоји таква, чак сасвим вероватна верзија да је Кијев првобитно био центар прикупљања пореза од локалних племена који су узимали Хазари, можда Сармати, Скити или још старији степски народи који су контролисали шуме и оранице на страни Степе.

Тај модел – Шума под контролом Степе  – постојао је у удаљеним крајевима од памтивека. Историја Древне Русије почиње управо од тога да се у шуми, на северу те области, ствара држава која почиње да се распростире на југ, а онда након једног века и на исток.

Свјатослав је био тај пионир који је назначио обрисе велике Русије каква је она постала вековима касније.

Свјатослав је променио равнотежу моћи у Евроазији и одбранио право нове Кијевске државе да контролише огромну територију. Од мале локалне кнежевине створио је моћну империју и тако означио границе и хоризонте наше даље историјске експанзије. Њој су припадале читава каспијска територија, Северни Кавказ и Балкан све до Бугарске.
То је било прво издање Велике Русије, или – огромне територије обједињене под руским начелом и састављене од најразличитијих етничких, верских, географских и социјалних сфера.
Као и свака одлазећа империја, одмах након минулог периода хероизма, Хазарски канат се приближавао стању распада и нестајања.
Нисам склон да демонизујем Хазаре. То је био татаро-монголски народ. Када је тај народ стварао туранску државност био је у фази снажног успона и практиковао херојске вредности. Касније је племство Хазарског каганата примило јудаизам, али већ у опадању своје моћи. Наравно, била је то занимљива заједница.
Први пут у историји два последња миленијума, постојали су представници прозелитског јудаизма. Та религија се по правилу шири међу етничким Јеврејима, а онда огромно турско племе, тачније, његова врхушка (која је, уосталом, знатно премашивала број Јевреја који су ту живели), прима јудаизам.

Та одлука је сама по себи екстравагантна и јединствена – јединствена,  јер се ништа слично до тада и после тога није десило током векова. Ипак, нисам склон да тај конфликт посматрам као верски. То је пре била геополитичка битка за судбину Евроазије.
Хазари су – сила која се повлачи са тог простора, а Древна Русија је у успону. Према томе, победа над Хазарима значајна је етапа у стварању руске империје.
Мислим да тај догађај треба да се прославља на националном нивоу.
Споменици, портрети и слике Свјатослава треба да буду свуда, јер, управо је он нацртао Древну Русију.
Пре него што се створи, држава мора да се роди у нашој замисли, у нашој вољи. Он је својим походима означио максималне границе Русије.
После Свјатослава почели су комадање и унутрашњи конфликти, а наша територија да се сужава. У неком моменту изгубили смо контролу над Степом, опет се вратили у шуму и тако даље. Међутим, сама чињеница да је Степа била обједињена под нашом моћи, макар и за кратко време, постала је делотворан мотор наше геополитичке свести. Касније смо се као опруга полако исправљали у том правцу. Али, први гласник Велике Руске Државе и геополитички пророк који је као муња обасјао пространства, био је управо Свјатослав. Уверен сам да о великом кнезу треба писати песме, кантате, опере, прослављати га и памтити његове подвиге.


Велики предводник, храбар и одважан, савршено је оваплоћење чистог, светлог војника, онаквог какви треба да буду руски људи.
Муслимани понекад правилно кажу да њихова религија поседује нулти степен толеранције према неправедности и насиљу. Велики кнежеви, као што је Свјатослав, представници су те нулте толеранције у односу на спољну доминацију. Он није имао намеру никоме да се покорава, напротив, успевао је да се сви у окружењу потчињавају нашој, руској вољи.
Ми треба да узимамо за пример Свјатослава – нулти степен толеранције према угњетачима, окупаторима и управљању споља. Ми смо – Руси. Ми смо независна држава, ми смо одувек настојали да бранимо нашу моћ, слободу и вољу, да објединимо Шуму и Степу, односно, северну Евроазију – у јединствени геополитички блок. Ми смо то постигли и ни један педаљ руске земље нећемо дати.
Напротив, треба да настојимо да проширујемо наш утицај све даље и даље – до логичних, природних и историјских граница евроазисјког континента. Зато кнеза Свјатослава треба дубоко да поштујемо не само сећањима на његове подвиге, него и да их обнављамо.
Дошло је време да се сетимо победе над Хазаријом, победе над империјом која је нестајала и под чијим смо јармом били. Ако направимо паралелу, онда је то данас глобални амерички светски поредак. Посрнула и растројена, некад крепка, али сад већ одурна и изрођена савремена Хазарија од које морамо да се ослободимо. Ред је на новог Свјатослава.


преузето са :
Цеопом Истина